21.02.2003.
U 16.15 smo krenuli put Pljevalja. U selo Gradac kod osnovne
škole »Radoje Kontić« stigli smo oko
1.30 po ponoći. Tu smo još oko pola sata tražili
poslužitelja Ševka da nam otvori školu i
fiskulturnu salu, pa smo legli tek oko 2.30 sata.
22.02.2003. Samo
posle tri sata odmora, oko pola šest smo ustali, spremili se
i oko pola sedam autobusom se prevezli do rudarskog sela. odnosno
naselja Šula (1150m), odakle počinje naša tura.
Gore, po dolasku na turu smo krenuli oko 7.10 časova. Prvi deo puta
išli smo rašcišćenim
šumskim putem, dok je snijeg blago provejavao. Na jednoj
raskrsnici sam skrenuo levo bolje pročišcenim novim
šumskim putem koji nas je odveo blago nizbrdo očekajuci
desno skretanje, pa pošto ga nije bilo vratili smo se nazad
na gornji put, koji je bio onaj pravi, i njime smo sišli do
potoka Ribnik.
Nebo
je tako blizu
Interesantan
potočić i dva brda snega kao ostrva
Odatle
više nije bilo pročišceno pa su spremni za
prćenje preuzeli vođstvo, prvo uz potok pa uz padinu ispod predela
Javorja izašli na široki šumski put po
dubokom snijegu i preko metra. Tu nas je stigao jedan mladić iz sela
koji poznaje sve staze na planini, koje su nevidljive ili
teško uočljive kroz visoku mešovitu
četinarsko-listopadnu šumu. On je preuzeo čelo kolone i
uskoro smo izašli na prevoj (proplanak) izmedu Javorja
(1665m) i Kobilje glave (1869m). Zaobišavši smo
sa leve strane Kobilju glavu i tu ušli na teritoriju
Republike Srpske, pa ponovo kroz šumu sve do južnih golih
padina Golog vjetrenika. U dogovoru sa pomočnicima trebalo je da
probaju dalji uspon ka glavnom vrhu (Dernečište-2238m) do
vremena od 14 časova.
Zasluženi
odmor na jednom prolaznom vrhu
Ptica
od snega i prava devojka
Kada su
izašli na Goli vjetrenik- 1893m, (bilo je oko 12 sati, a
sunce je samo na kratko provirilo kroz oblake desetak minuta i ponovo
se naoblačilo) videli su koliko još ima da se ide, a da je
gore snijeg još veći, procenili su da nema šanse
da se do predviđenog vremena tamo stigne pa su odustali u pravo vrijeme
i niz drugu padinu prema prevoju ka Kobiljoj glavi sišli na
prtinu kojom smo gore otišli. Osim njih na vrh je
izašao i deo grupe koji nije nameravao da ide do glavnog
vrha, pa je ukupno na vrh izašlih planinara bilo
tridesetdevetoro naših, i naš domacin
Đoša iz Pljevalja. Negde na padini ispod vrha (na oko 1810m)
ostalo je, odnosno odustalo je zbog premora sededmoro planinara. Sa
prevoja ispod Kobilje glave četvoro planinara je izašlo i na
ovaj vrh visok 1869m.
Sneg,
drveće i nebo svuda oko nas
Pogled
u podnožje Ljubišnje
Na
kraju smo se svi istom prtinom vratili u Šula gde su
poslednji stigli oko 17 časova. Tu smo se oko sat vremena zadržali u
toploj kafani, a i autobus je već bio stigao pa smo u školu
stigli oko 19 sati. Neki su se odmah uvukli u vreće i nisu
više ustajalali, a najuporniji su izdržali do 22 sata. Tura
je bila duga oko 15km sa visinskom razlikom od oko 760m. I ako nismo
ostvarili planirano, po onolikom velikom snijegu i vremenu nije se moglo
više i ako je većina grupe bila fizički prilično spremna.
Vrh
Ljubišnje u magli slikan pri povratku
23.02.2003. U osam sati smo krenuli nazad iz Graca,
i obišli manastir Svete Trojice kod Pljevalja. Od varijante
za turu od Pljevalja do Jabuke nije bilo ni govora zbog velikog snijega
na toj visoravni, a i zbog potrebnih osam sati putovanja do Beograda.
Da bi bar malo pešačili tog dana, ko je hteo mogao je tri
sata da prošeta od Voda do prvog severozapadnog
uzvišenja na Čigoti. Po povratku grupe sa Voda smo krenuli
oko 16.30 a u Beograd stigli oko 21.30 sati.
Kako
je ova akcija u sklopu priprema za uspon na Mon Blan smatram da bi
većina grupe uz redovne fizičko-kondicione treninge i tehničku obuku
mogla do leta da bude spremna za taj poduhvat.
